EU Srbiji daje grantove, kredite, investicije i pristup velikom tržištu. Ali međunarodna pomoć gotovo nikada nije bez interesa. Šta Evropska unija dobija zauzvrat?
Srbija je za EU važna zbog geografskog položaja, tržišta i radne snage, političke stabilnosti Balkana, energetskih pravaca i kritičnih sirovina. Pomoć i interes mogu postojati istovremeno.
EU i Srbija potpisale su partnerstvo koje obuhvata sirovine, baterije i električna vozila. Zvanično se govori o održivosti, razvoju i visokim ekološkim standardima. Ali građani pitaju: ko će garantovati da će ti standardi zaista biti poštovani?
Litijum može doneti investicije, radna mesta i industrijski razvoj. Ali može doneti i ozbiljne rizike za vodu, zemljište, poljoprivredu, zdravlje ljudi i život lokalnog stanovništva. Zato obećanje o „zelenoj tranziciji“ nije dovoljno. Potrebni su dokazi, nadzor i odgovornost.
Tvrdnja da će ekološka šteta biti veća od celokupnog javnog duga Srbije trenutno nije dokazana. Ali to ne znači da opasnost treba odbaciti. Pravo pitanje glasi: da li je Srbija sposobna da zaštiti svoje građane ako se interes vlasti, kompanija i EU poklopi?
Komentar pominje i bombardovanje 1999. godine. Preciznije je reći: SR Jugoslaviju bombardovao je NATO, ne EU kao institucija. Mnoge članice EU jesu učestvovale, ali pravna i politička razlika postoji. Istorijska odgovornost ne sme se brisati, ali se činjenice ne smeju pojednostavljivati.
Pominje se i odšteta zbog osiromašenog uranijuma. Postoje sporovi, zdravstvene sumnje i zahtevi za utvrđivanje odgovornosti. Ali ne postoji pravosnažno utvrđen ukupan iznos koji EU duguje Srbiji. Sumnja nije dokaz, ali jeste razlog za nezavisnu istragu.
EU nije humanitarna organizacija. Kao i SAD, Rusija, Kina i druge sile, ona štiti sopstvene političke, bezbednosne i ekonomske interese. Zato pitanje nije „Da li EU voli Srbiju?“, nego „Da li Srbija zna da zaštiti sopstveni interes?“
EU može istovremeno ulagati u Srbiju, otvarati tržište, podržavati reforme, tražiti pristup resursima i tolerisati vlast koja joj obezbeđuje stabilnost. To nije ni čisto prijateljstvo ni čista pljačka. To je politika interesa.
Zato građani imaju pravo da pitaju: ko dobija profit, ko snosi rizik, ko kontroliše posledice? I ko odgovara ako obećani standardi ostanu samo na papiru?
Nije izdaja kritikovati EU. Nije mudrost automatski odbaciti sve što dolazi iz EU. Ozbiljna država uzima ono što joj koristi, ali ne prodaje zdravlje, zemlju i budućnost zbog kratkoročnog političkog dogovora.
Da li je Srbija partner Evrope ili samo tržište, teritorija i izvor sirovina?
Ne tražimo da nam verujete. Tražimo da proveravate.
