Ima 60 godina, a 36 je u SPS-u. Milošević, Koštunica, Tadić, Vučić. Protesti, promene vlasti, ratovi, sankcije, EU integracije. Ivica Dačić je ostao. A sada ponovo izlazi na izbore kao „faktor stabilnosti“. Kako je ovaj čovek politički preživeo sve?

Juče je Dačić objavio fotografiju staru 29 godina i napisao: „Sa 26 godina postao sam portparol SPS-a.“ Njegova poruka je jasna: bio sam ovde tada i još sam ovde. To je možda i najbolji opis njegove političke karijere.

Dačić nije u politiku ušao sa Vučićem. Njegova politička biografija počinje mnogo ranije. Devedesetih postaje jedno od prepoznatljivih lica SPS-a Slobodana Miloševića. A onda dolazi 5. oktobar 2000. Milošević pada. SPS odlazi sa vlasti. Mnogi bi tada pretpostavili da je završena i politička budućnost generacije koja je bila uz njega. Dačićeva nije bila.

Posle Miloševićeve smrti Dačić učvršćuje poziciju na čelu SPS-a. I radi nešto što je početkom 2000-ih delovalo teško zamislivo: partiju Miloševićeve ere vraća u centar političkih kombinacija Srbije. Godine 2008. SPS ulazi u vlast sa Demokratskom strankom. Dačić postaje ministar unutrašnjih poslova. Stara partija ušla je u potpuno novu političku eru.

A onda dolazi Vučićeva era, ponovo veliki zaokret. SNS postaje dominantna politička snaga. Dačić postaje premijer Srbije, kasnije ministar spoljnih poslova, predsednik Narodne skupštine, ponovo ministar, potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova. Predsednici i premijeri su se menjali. Koalicije su se menjale. Dačić je ostajao u vrhu države.

Trideset šest godina kasnije SPS i dalje nosi Miloševićevo prezime. Na izbornoj listi SPS-a nalazi se i Marko Milošević, unuk Slobodana Miloševića. Zauzima 13. mesto. To, naravno, ne znači da unuk nosi političku odgovornost svog dede. Ali simbolika je teško neprimetna. Partija koju je Slobodan Milošević predvodio od njenog osnivanja 1990. danas na izbore izlazi sa Dačićem na čelu i Miloševićem ponovo na listi. Ljudi se menjaju. Generacije se menjaju. Ali SPS traje. I možda upravo to najbolje objašnjava političku priču Ivice Dačića.

U čemu je tajna? Njegovi protivnici bi rekli: politički pragmatizam. Njegove pristalice bi rekle: iskustvo i sposobnost dogovora. Ali činjenica ostaje zanimljiva. Dačić je sarađivao sa političkim opcijama koje su nekada bile gotovo nepomirljivi protivnici SPS-a. I svaki put je pronalazio prostor za svoju partiju. Možda njegova najveća politička veština nije pobeda, nego opstanak.

I sada dolazi 25. oktobar. Srbija ulazi u još jedne vanredne parlamentarne izbore. SNS izlazi sa svojom koalicijom. Studenti pokušavaju da pretvore protestnu energiju u političku promenu. Pojavljuju se i druge opozicione liste. A između velikih blokova ponovo stoji čovek koji je već prošao gotovo sve političke lomove moderne Srbije. Lista se zove: „Ivica Dačić – faktor stabilnosti“. Nije slučajno izabrana ta reč.

Ali šta danas znači „stabilnost“? Tu dolazimo do pravog pitanja. Da li je političaru prednost što decenijama poznaje državu, diplomatiju, bezbednosni sistem, međunarodne pregovore i političke krize? Ili posle toliko vremena birači počinju da pitaju: kada iskustvo prestaje biti prednost, a postaje simbol sistema koji žele da promene? Odgovor zavisi od birača.

I upravo zato su ovi izbori zanimljivi. Na jednoj strani pojavljuje se generacija ljudi koji nikada nisu upravljali državom. A nasuprot njima postoje političari poput Dačića, koji državnu politiku poznaju decenijama. Jedni mogu reći: „Oni nemaju iskustva.“ Drugi mogu odgovoriti: „Upravo zato ih želimo.“ To je mnogo veća dilema od jednog političara.

Možete podržavati Ivicu Dačića. Možete želeti da posle izbora ode u opoziciju. Ali njegovu političku dugovečnost teško je ignorisati. Od Miloševića, preko demokratskih vlada, do Vučićeve Srbije. Skoro tri decenije posle fotografije koju je objavio, Dačić ponovo traži glas građana.

I zato možda pravo pitanje nije „Kako je Dačić toliko dugo ostao?“, nego: šta njegov opstanak govori o političkom sistemu Srbije i o nama kao biračima? Jer političar može opstajati decenijama. Ali na kraju građani odlučuju da li mu daju još jedan mandat.

Marko G. Marković, Arhitektura Uma Media