Ćaciji nisu nastali zbog jednog pogrešnog slova. Nastajali su godinama.

„Ćaci“ je nastao kao pravopisna greška. Ali društvo koje opisuje nije nastalo slučajno. Nastalo je onda kada su poslušnost zamenila znanje, partijska knjižica zamenila diplomu, odanost postala važnija od sposobnosti, a ćutanje postalo sigurnije od pitanja. Grafit je bio nov. Sistem nije.

Ćaci nije samo neko ko pogrešno napiše jedno slovo. Ćaci je simbol čoveka kojem je objašnjeno da ne mora da razume, da ne treba da sumnja, da nije poželjno da pita i da je dovoljno da sluša. Društvu nisu potrebni nepismeni ljudi. Potrebni su mu poslušni ljudi.

Ćaciji se ne stvaraju samo u školi. Stvaraju se kada dete vidi da najbolji učenik odlazi iz zemlje, a najodaniji član stranke dobija posao. Kada znanje ne donosi priliku. Kada karakter ne donosi napredovanje. Kada je najvažnije znati kome se javiti, koga pozvati i za koga glasati.

Jedno društvo dobija ćacije kada institucije počnu da nagrađuju pogrešne osobine: ne stručnost, nego podobnost; ne odgovornost, nego odanost; ne rezultat, nego prisustvo na skupu; ne slobodno mišljenje, nego ponavljanje poruke. Ćaci nije greška sistema. Ćaci je njegov očekivani proizvod.

A onda se dogodilo nešto još opasnije. Vlast je prihvatila naziv. Predsednik Srbije obukao je majicu „I ja sam ćaci“. Izraz koji je označavao političku poslušnost pretvoren je u znak ponosa. Kada se vlast ponosi onim čega bi društvo trebalo da se stidi, poruka je jasna.

Ali odgovornost nije samo na vlasti. Ćacije je dozvolilo i društvo koje je godinama govorilo: „Ćuti, može biti gore.“ „Ne mešaj se.“ „Gledaj svoja posla.“ „Svi su isti.“ „Snađi se.“ „Treba ti veza.“ Ćaciji rastu tamo gde pristojni ljudi odustanu od otpora.

I opozicija ćacijima ponekad pomaže. Kada svakog čoveka sa druge strane proglasi glupim, kupljenim ili bezvrednim, ona ga ne oslobađa sistema. Ona ga još snažnije vezuje za njega. Jer čovek koji je javno ponižen retko menja stranu. On traži zaštitu od onoga ko ga je naučio da sluša.

Zato borba protiv „ćacija“ nije borba protiv ljudi. To je borba protiv društva u kojem je lakše poslušati nego misliti. Potrebne su škole koje uče decu da pitaju, mediji koji proveravaju moć, institucije koje biraju stručne, poslovi koji ne zavise od stranke i građani koji ne prodaju glas za sigurnost. Ćaci prestaje da postoji kada poslušnost prestane da se isplati.

Nije najveća sramota što je neko napisao „Ćaci u školu“. Veća je sramota što smo izgradili društvo u kojem čovek može da završi školu, dobije diplomu, funkciju i moć, a da nikada ne nauči da misli svojom glavom. Zato pitanje više nije „Ko su ćaciji?“, nego: koliko ćacija živi u svakome ko ćuti, sluša i pristane jer mu je tako lakše?

Ne tražimo da nam verujete. Tražimo da proveravate.