Glasanje traje jedan dan. A posledice izbora mogu trajati čitavu generaciju.
Srbija možda nije dovoljno velika da sama određuje sudbinu sveta. Ali se nalazi na prostoru na kojem su se više puta ukrštali interesi najvećih sila. Istok i Zapad. Rusija i NATO. Evropa i Kina. Zato izbori u Srbiji nikada nisu samo unutrašnja stvar. Ali ne zato što stranci biraju umesto građana, nego zato što će svaki rezultat promeniti poziciju Srbije u svetu.
Velike sile će posmatrati. Washington će gledati regionalnu stabilnost, Kosovo i odnos Srbije prema Rusiji. Brisel će govoriti o izbornim uslovima, institucijama i evropskom putu. Moskva će braniti svoj uticaj i upozoravati na zapadno mešanje. Peking će prvenstveno čuvati ekonomske i strateške interese. Svako će imati svoje zahteve. Ali samo Srbija mora znati šta su njeni interesi.
Ako pobedi dosadašnja vlast, Srbija će verovatno dobiti kontinuitet politike koju poznaje: snažno centralizovano vođstvo, balansiranje između Istoka i Zapada, nastavak velikih infrastrukturnih projekata i pozivanje na stabilnost i državno iskustvo. Ali ostaće i pitanja. Može li ista vlast obnoviti poverenje u institucije koje godinama kontroliše? Može li ponuditi promenu nakon toliko godina vlasti? I može li stabilnost opstati ako veliki deo društva više ne veruje sistemu?
Ako pobedi studentska i građanska alternativa, Srbija bi mogla dobiti prvu veliku smenu političke generacije posle više od decenije. Došla bi lica koja nisu upravljala državom. To može značiti novu energiju, veću odgovornost institucija i prekid sa starim političkim obrascima. Ali donosi i ozbiljan rizik: da li ljudi koji znaju kako se osvaja sloboda znaju i kako se svakodnevno vodi država?
Ako rezultat bude tesan ili osporavan, najveća opasnost neće biti sama pobeda jedne strane. Biće to nepoverenje u rezultat. Optužbe za krađu. Protesti. Institucionalna blokada. Pritisak ulica. Moguće nasilje. Tada pitanje više neće biti „Ko je pobedio?“, nego: da li Srbija ima institucije kojima veruju i pobednici i poraženi?
Prvi dan posle izbora biće važniji od poslednjeg dana kampanje. Ako pobednik krene u osvetu, podele će postati dublje. Ako poraženi unapred odbije svaki rezultat, država može ući u blokadu. Ako institucije ne pokažu da su iznad stranaka, ulica će pokušati da zameni institucije. Demokratija se ne dokazuje samo prihvatanjem pobede, nego i načinom na koji se podnosi poraz.
Izbori će pokazati da li Srbija bira vlast ili budućnost. Jer nijedna politička opcija ne može sama rešiti sve probleme države. Vlast mora prihvatiti da nije iznad institucija. Opozicija mora prihvatiti da promena nije dovoljna bez odgovornosti. A građani moraju znati da demokratija ne završava danom glasanja. Srbija neće biti jača ako samo promeni lica. Biće jača ako promeni način na koji se vlast odnosi prema državi.
Srpski narod ima nesumnjivu istorijsku izdržljivost. Ali istinska nacionalna snaga ne traži mit o nadmoći. Dovoljna joj je istina: brojčano mali narod platio je ogromnu cenu da bi sačuvao pravo da postoji i odlučuje o sebi. Zato patriotizam posle izbora neće značiti bezuslovnu odanost vlasti. Patriotizam će značiti odanost državi, istini i njenim institucijama.
Najveća pobeda savremene Srbije ne bi bila da postane iskra nekog novog sukoba, nego da postane država dovoljno mudra da više nikada ne bude gorivo tuđih imperija. Da sarađuje sa svima, ali ne služi nikome. Da čuva svoje interese, ali ne žrtvuje budućnost zarad prošlih podela. Da posle izbora ne dobije samo novog ili starog pobednika, nego snažniju državu. Jer 25. oktobra Srbija neće birati samo ko će njome upravljati. Biraće da li je dovoljno zrela da posle izbora ostane jedna zemlja.
