Pre više od jednog veka delile su nas uniforme i granice. Danas nas dele politika, izbori i komentari na društvenim mrežama. Ali postoji jedna velika razlika.

1914. mnogi nisu mogli da biraju uniformu. Veliki broj Srba živeo je unutar Austro-Ugarske. Kada je počeo Prvi svetski rat, Srbi su se nalazili i u njenim vojnim jedinicama. Istoriografski radovi beleže značajan udeo Srba u pojedinim austrougarskim pukovima. Državljanstvo, mobilizacija i vojna obaveza mogli su čoveka odvesti u rat bez obzira na njegov nacionalni identitet.

I tako je nastao jedan od najvećih paradoksa naše istorije: čovek je mogao da bude Srbin i da nosi uniformu države koja ratuje protiv Srbije. Austro-Ugarska je 1914. napala Srbiju, a njene 5. i 6. armija učestvovale su u borbama na srpskom frontu. Istorija nije uvek jednostavna koliko bismo želeli.

A danas? Nema austrougarske uniforme. Nema mobilizacije. Nema cara koji nam naređuje da stanemo jedni naspram drugih. Ali otvorite komentare ispod političke objave: „Izdajnik.“ „Neprijatelj.“ „Nisi Srbin.“ „Nepoželjan.“ Uniforme su nestale. Rovovi, izgleda, nisu.

Nekada je između dvojice Srba mogla da stoji državna granica i vojna naredba. Danas između nas često stoji: Vučić ili studenti. Vlast ili opozicija. Srbija ili Republika Srpska. Jedna ili druga politička ideja. I onda čovek sa druge strane ekrana prestane da bude komšija, prijatelj ili sunarodnik. Postaje „onaj drugi“.

Ali postoji ogromna razlika između 1914. i danas. Mi danas možemo da biramo. Možemo da podržavamo različite političke opcije. Možemo da se ne slažemo. Možemo žestoko da kritikujemo vlast, opoziciju, studente, medije, pa i Arhitekturu Uma. Ali ne moramo zbog toga jedni druge da pretvaramo u neprijatelje. Neslaganje nije rat.

Najopasniji trenutak nije kada kažemo: „Ne slažem se s tobom.“ Nego kada kažemo: „Zato što se ne slažeš sa mnom, ti si izdajnik.“ Tu prestaje rasprava. Počinje podela na „nas“ i „njih“. A kada drugog više ne posmatramo kao čoveka sa drugačijim mišljenjem, svaka sledeća reč postaje lakša.

Zato na Arhitekturi Uma ne želimo komentare u kojima svi misle isto. Naprotiv. Napišite da grešimo. Suprotstavite nam činjenice. Branite vlast. Kritikujte vlast. Podržite studente. Kritikujte studente. Postavite pitanje koje niko drugi nije postavio. Ali napadnite argument, ne čoveka.

Jer možda upravo vaš komentar otvori temu koju nismo videli. Možda činjenica koju navedete promeni ugao iz kojeg posmatramo priču. Možda se ne složimo sa vama. Ali ako je argument vredan analize, vaš komentar može postati početak jedne od naših narednih objava. Ne zato što potvrđuje naš stav, nego zato što nas tera da mislimo.

1914. neki nisu mogli da biraju na kojoj će strani ratovati. Mi danas možemo da izaberemo da političko neslaganje uopšte ne pretvorimo u rat. Možemo biti na različitim stranama političke debate, a da ne budemo jedni protiv drugih. Zato komentarišite. Protivrečite. Pitajte. Argumentujte. Možda baš vaš komentar postane tema sledeće analize Arhitekture Uma.

Ne tražimo da nam verujete. Tražimo da proveravate.