Jedno vreme nudilo je manje izbora, ali više sigurnosti. Drugo nudi više mogućnosti, ali i više neizvesnosti. Životni standard, kupovna moć, stanovanje, sloboda, stanje svesti nacije. Šta kažu činjenice, a šta pamćenje?
Šta upoređujemo? Ovo nije jednostavno poređenje dve plate. Titovo vreme obuhvata različite periode: posleratnu oskudicu, ubrzanu industrijalizaciju, prosperitet šezdesetih i sedamdesetih i početak ekonomske krize pred Titovu smrt. Vučićevo vreme posmatramo kao političku epohu od 2012. do danas. Pritom ne upoređujemo iste države: SFRJ je imala oko 22 miliona stanovnika, a današnja Srbija ima manje od sedam miliona. Zato pravo pitanje nije samo „Kolika je bila plata?“, nego: šta je čovek tom platom mogao da izgradi?
Danas imamo više. Ali da li živimo sigurnije? Savremeni čovek ima internet i mobilni telefon, veći izbor hrane i odeće, dostupniju tehnologiju, savremenije automobile, više mogućnosti za putovanja i lakši pristup svetskom tržištu. U Titovo vreme život je bio skromniji. Ali država je nastojala da obezbedi zaposlenje, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, penziju i rešavanje stambenog pitanja. Danas je život materijalno bogatiji. Nekada je delovao egzistencijalno sigurnije.
Nije važno samo koliko zarađuješ. Važno je koliko moraš da radiš za kvadrat stana, mesečnu kiriju, hranu, automobil, godišnji odmor, školovanje dece i lečenje. Danas prosečna plata može kupiti mnogo više telefona, televizora i odeće nego sedamdesetih. Ali stanovanje u većim gradovima postalo je teško dostupno bez višedecenijskog kredita. U SFRJ je izbor proizvoda bio manji, a uvozna roba često teško dostupna. Ipak, troškovi stanovanja, obrazovanja i zdravstva manje su opterećivali veliki deo zaposlenih. Vučićevo vreme ima pristupačniju potrošnju. Titovo je imalo pristupačniju egzistenciju.
U Titovo vreme stan nije bio samo roba. Preduzeća i država gradili su stanove, dodeljivali ih zaposlenima i nudili povoljne kredite. Sistem nije bio potpuno pravedan. Neko je stan čekao godinama. Neko ga nikada nije dobio. Veze i položaj postojali su i tada. Ali ideja je bila jasna: radnik treba da ima siguran posao i krov nad glavom. Danas postoji veći izbor nekretnina i snažnije privatno vlasništvo. Ali za mnoge mlade stan znači 20 ili 30 godina kredita, ako uopšte mogu da ga dobiju.
Nekada je dominiralo: „Sutra će biti bolje.“ Milioni ljudi prelazili su iz sela u gradove, iz siromaštva u srednju klasu, iz nepismenosti u obrazovanje, iz porušenih kuća u nove stanove. Takav napredak stvarao je kolektivni optimizam. Danas imamo više informacija, više izbora i više prostora za lični uspeh. Ali društvom dominiraju nepoverenje, politička podeljenost, strah od budućnosti, osećaj nepravde, želja mladih da odu i borba svakoga za sebe. Nekada je bilo manje glasova, ali više zajedničke vere. Danas ima više glasova, ali manje zajedničkog cilja.
Titov sistem nije bio demokratija. Postojala je jedna partija. Politički protivnici bili su praćeni, hapšeni i kažnjavani. Mediji nisu mogli slobodno da osporavaju vrh države. Danas postoje višestranački izbori, privatni mediji, internet, protesti i mogućnost javne kritike. Ali postoje i ozbiljna pitanja o pritisku na medije, neravnopravnim izborima, partijskom zapošljavanju, koncentraciji političke moći i nezavisnosti institucija. Tito je otvoreno vladao jednopartijskim sistemom. Danas demokratija postoji u formi, ali se sporimo koliko postoji u praksi.
U socijalizmu nisi mogao lako postati milijarder. Ali je dete radnika ili seljaka moglo besplatno da se školuje, dobije posao u gradu, reši stambeno pitanje i postane deo srednje klase. Razlike između radnika, direktora i političkog vrha bile su manje nego danas. Savremeni sistem pojedincu omogućava da izgradi veliku kompaniju, stekne ogromno bogatstvo i posluje sa čitavim svetom. Ali početne pozicije nisu jednake. Danas možeš stići mnogo više. Ali ako kreneš sa dna, put je često mnogo teži.
Ni Titov sistem nije bio besplatan. Razvoj se finansirao i kreditima. Mnoga preduzeća nisu bila efikasna. Nezaposlenost je postojala, posebno u slabije razvijenim republikama. Stotine hiljada ljudi odlazile su na rad u Zapadnu Evropu. Krajem sedamdesetih postali su vidljivi rast spoljnog duga, inflacija, privredne slabosti i zavisnost od novih kredita. Posle Titove smrti problemi više nisu mogli biti odlagani. Jugoslovenski standard bio je stvaran. Ali deo računa stigao je na naplatu tokom osamdesetih.
Ni današnji rast nije besplatan. Srbija je dobila nove puteve i pruge, više stranih investicija, rast zaposlenosti, veće nominalne zarade i moderniju infrastrukturu. Ali razvoj prate subvencije investitorima, jeftinija radna snaga, regionalna nejednakost, zagađenje, partijska zavisnost, odlazak stanovništva i slabljenje poverenja u institucije. Danas se fabrike otvaraju. Ali ostaje pitanje: da li gradimo državu u kojoj radnik samo ima posao, ili državu u kojoj od svog rada može dostojanstveno da živi?
Više robe i tehnologije? Danas. Veća sigurnost posla? Titovo vreme. Veća mogućnost ličnog bogaćenja? Danas. Manje ekonomske razlike? Titovo vreme. Više formalne političke slobode? Danas. Lakše rešavanje stambenog pitanja? Za veliki deo zaposlenih, Titovo vreme. Veći izbor životnih puteva? Danas. Više kolektivnog optimizma? Titovo vreme. Nema jednog pobednika. Postoje samo različite vrste slobode, sigurnosti i nejednakosti.
Tito je prosečnom čoveku nudio manje izbora, ali više sigurnosti. Nekada se živelo skromnije, ali se budućnost često doživljavala kao obećanje. Današnji sistem nudi više izbora, ali čoveku ostavlja više ličnog rizika. Danas se živi tehnološki i materijalno bogatije, ali se budućnost često doživljava kao pretnja. Zato pitanje nije samo da li se bolje živelo pod Titom ili Vučićem. Pravo pitanje je: kako da spojimo današnju slobodu i mogućnosti sa nekadašnjom sigurnošću, jednakošću i verom u bolje sutra?
Sačuvaj analizu i napiši svoje mišljenje.
Izvori: Republički zavod za statistiku Srbije, Svetska banka, Evropska komisija, istorijski statistički godišnjaci SFRJ i stručna literatura o jugoslovenskoj privredi.
