Washington, Moskva, Peking, Brisel. Svako ima svoje interese u Srbiji. Ali pitanje više nije samo „Ko će vladati Srbijom?“, nego: gde će Srbija stajati između četiri centra moći?

Srbija je mala. Njen položaj nije. Srbija želi članstvo u EU. Ne priznaje Kosovo. Održava odnose sa Rusijom. Sa Kinom razvija infrastrukturu, investicije, tehnologiju i odbrambenu saradnju. Sa SAD istovremeno pokušava produbiti strateške odnose. I vojno je neutralna. Zato 25. oktobar nije važan samo Beogradu. Svaka velika sila ima nešto što želi od Srbije.

Šta želi Washington? Američki interes nije samo pitanje ko sedi u Nemanjinoj 11. Washington godinama stavlja naglasak na regionalnu stabilnost, odnose Beograda i Prištine, demokratske institucije, energetsku diversifikaciju, ograničavanje malignog stranog uticaja i približavanje Srbije Zapadu. Ali postoji važna granica: javno nema dokaza da SAD podržavaju konkretnu izbornu listu. Zato je ozbiljnije pitanje: kakvu Srbiju Washington želi posle izbora?

Šta želi Moskva? Rusija ima drugačiju računicu. Srbija je jedna od retkih evropskih država koja nije uvela sankcije Moskvi. Postoje istorijske, kulturne, energetske i političke veze. A Rusija podržava poziciju Srbije da ne priznaje nezavisnost Kosova. Moskva je proteste već povezivala sa mogućnošću „obojene revolucije“, dok je ruski SVR optuživao EU da želi „srpski Majdan“. To je ruska tvrdnja, ne utvrđena činjenica o evropskom organizovanju promene vlasti. Moskvi nije svejedno u kom pravcu će Srbija krenuti.

Šta želi Brisel? Srbija je kandidat za članstvo u EU. Zato Brisel ima potpuno drugačiji instrument uticaja: evropsku perspektivu. Vladavina prava. Izborni standardi. Medijske slobode. Usklađivanje spoljne politike. Normalizacija odnosa Beograda i Prištine. Ali odnosi Beograda i Brisela poslednjih meseci imaju ozbiljne političke tenzije. Zato će posle izbora jedno pitanje biti neizbežno: da li Srbija nastavlja da balansira, ili se više približava EU?

Evropa ne gleda samo rezultat. ODIHR je već stigao u Srbiju: 14 međunarodnih eksperata i 30 dugoročnih posmatrača. Planirano je još 300 kratkoročnih posmatrača za izborni dan. Pratiće kampanju, medije, biračke spiskove, finansiranje, društvene mreže, dezinformacije i moguće domaće ili strano mešanje. Njihov zadatak nije da odluče ko treba da pobedi, već da procene izborni proces prema međunarodnim standardima. Neće se gledati samo ko je pobedio. Gledaće se i kako.

A Peking? Kina je možda najtiša. Ali tišina ne znači odsustvo interesa. Srbija i Kina poslednjih godina produbljuju saradnju u infrastrukturi, trgovini, investicijama, odbrani, nauci, inovacijama i veštačkoj inteligenciji. Srpska vlada je u julu govorila o „izuzetno visokom nivou poverenja“, a tokom Vučićeve posete Kini u maju potpisani su ili najavljeni deseci dokumenata. Ali zasad nema verodostojnog javnog dokaza da Peking podržava jednu izbornu listu. Zato je kinesko pitanje drugačije: da li bi promena vlasti promenila odnos Srbije i Kine?

I tu dolazimo do studenata. Ako sadašnja vlast ostane, njena spoljna politika nam je uglavnom poznata: EU put, ali bez sankcija Rusiji; partnerstvo sa Kinom; saradnja sa SAD; vojna neutralnost. Ali ako dođe velika politička promena, tek ćemo videti kako bi nova generacija odgovorila na pitanja: Rusija ili sankcije? Kina ili veća evropska kontrola investicija? NATO ili vojna neutralnost? Kosovo? Republika Srpska? EU? Protestna politika tada postaje državna politika. Reuters potvrđuje da je studentski pokret postao centralni izborni izazivač vlasti, uz podršku dela tradicionalne opozicije.

Ali nemojmo upadati u zamku. Najlakše je reći: „Studenti su američki.“ „Vučić je ruski.“ „Srbija je kineska.“ „Brisel mijenja vlast.“ Takve rečenice dobro prolaze na društvenim mrežama. Ali geopolitika nije toliko jednostavna. Države mogu istovremeno sarađivati i sukobljavati se oko interesa. A Srbija upravo godinama pokušava da balansira između različitih centara moći. Uticaj postoji. Interes postoji. Ali to nije isto što i dokaz kontrole.

Washington ima svoje interese. Moskva ima svoje. Brisel ima svoje. Peking ima svoje. To nije zavera. To je geopolitika. Zato 25. oktobra možda nije najvažnije pitanje „Koga želi Amerika?“, „Koga želi Rusija?“ ili „Koga želi Evropa?“, nego: šta želi Srbija? Jer velike sile će uvek pokušavati da zaštite svoje interese. Ozbiljna država mora znati da zaštiti svoje bez pretvaranja u instrument bilo koje od njih. Srbija ne mora biti ni Istok ni Zapad po naređenju. Ali mora znati kuda ide i zašto.

Izvori: DW, Reuters, OEBS/ODIHR.

Marko G. Marković, Arhitektura Uma Media